Drina
Nedelja, Septembar 20, 2009
Otišla je na put bez povratka. Dobra stara majka u društvu je anđela. Imala je tu sreću da njena deca budu uz nju do poslednjeg časa i uzvrate joj nežnošću i ljubavlju kao što je i ona brinula o njima majčinčinski toplo s puno razumevanja. Otišla je „po redu”, u godinama „spremnim za put”. Ostala je praznina. Više je nema da pita:„jesi li gladan”, „obuci se da ne nazebeš”, „kada se vraćaš”...
Tišina odzvanja. Možda je do nekle može ublažiti blizina prijatelja. Saznanje da nismo sami, da neko o nama i dalje iskreno brine.
Daleko sam da dodam šolju čaja, da napravim palačinke (to bi sigurno i vezanih očiju umela)... Jedino što mogu je da napišem pismo, poruku...
„Nije mi ni do čega...” Poštujem, ćutim, a u sebi se pitam kad ako ne sada reći nekome - računaj na mene? Da li je u redu to što ćutim?
Šta je veća greška „dosađivati” nekome kome, skrhanom tugom, nije ni do čega, ili ga pustiti da odboluje svoj bol?
Na momente se osećam i povređeno, ako ti nisam potrebna kada ti je teško, ako ti tada moje društvo smeta, to onda znači da me i ne doživljavaš kao pravog, istinskog, prijatelja pred kojim se ne ustručavaš pokazati svoju slabost, suze, nemoć da se odupreš tuzi...
Ljudi različito boluju...mnogima je lakše kad se oslone na ruku prijatelja, kad znaju da drugi iskreno saučestvuju s njima. Neki boluju tiho, u sebi, ne žele da im iko vidi suze. Možda ipak povremeno treba šapnuti: tu sam, ako me trebaš...
Hvala sanjarenja56, bi će da si u pravu, ćutanje je obično pogrešna odluka, a ja sam se za nju odlučila pomalo i zbog straha da ne budem ponovo odgurnuta
...kad čoveka boli, retko je sposoban za prvi korak...
BLOG - za one koji se vole, za one koji su srećni, tužni usamljeni... blog je mesto na kome nismo sami, gde nas uvek neko sačeka i s nama podeli radost i tugu, dilemu, nedoumicu, brigicu. BLOG to čarobno mesto koje mi je zahvaljujući sanjarenja56 sve više znači. SANJARENJA56 hvala ti do neba, poslušala sam te, stegla srce i uprkos obećanju da neću, uznemiravati ranjenu dušu, poslala poruku. Bio je to izgleda dobar potez na koji se bez tvoje sugestije ne bih usudila.
Damo najlepšeg imena, TaraTavna, srce stegnuti nije lako...utešiti ranjeno srce još je teže...ali ništa nije nemoguće.